Kako naučiti dete da pospremi za sobom

Sinoć u 20:15, kad sam mislila da je dan gotov, ušla sam u dečju sobu i zatekla prizor koji svaki roditelj zna napamet: pod prekriven legom, jedna čarapa na lampi, knjige u tri različita ćoška i Nikola koji mi mirno objašnjava da to „tako mora da stoji jer je to grad“. Tada sam, po ko zna koji put, sela na ivicu kreveta i zapitala se kako naučiti dete da pospremi za sobom, a da pritom ne vičem, ne pretim i ne pospremim na kraju sama, što sam radila godinama i što je bila najveća greška.

Pišem ti ovo kao mama dvoje dece sa Voždovca, Nikole od 7 i Mije od 4 godine, koja je dugo verovala da će deca jednog dana „samo skapirati“ da treba da spremaju. Neće. To se uči, polako, kroz ponavljanje i kroz sistem koji je dovoljno jednostavan da ga i četvorogodišnjak razume. U ovom tekstu delim tačno ono što je kod nas proradilo, posle mnogo pokušaja, malo suza i prilično mojih grešaka koje ti mogu uštedeti.

Brzi pregled, kako naučiti dete redu bez drame

Ako ti se žuri, jer verovatno čistiš dok ovo čitaš, evo srži. Dete uči red kroz tri stvari, kroz jasno i malo zaduženje primereno uzrastu, kroz rutinu koja se ponavlja svaki dan u isto vreme, i kroz to da ti ne uskačeš i ne završavaš umesto njega čim zastane. Najveća promena kod nas se desila kad sam prestala da tražim „sredi sobu“, što je detetu apstraktno i ogromno, i počela da tražim konkretno, „stavi sve kocke u plavu kutiju“.

Evo kako to izgleda po uzrastu, jer se od četvorogodišnjaka i sedmogodišnjaka ne traži isto:

Ova tabela mi visi u glavi kad mi krene da popušta strpljenje. Pomaže mi da se setim da Mia od 4 godine fizički ne ume isto što i Nikola, pa da ne tražim od nje nemoguće i onda se ljutim što ne uspeva.

Počni od malog i konkretnog, ne od „sredi sobu“

Najveća greška koju sam pravila godinama je ta čuvena rečenica „hajde sredi sobu“. Detetu to zvuči kao kad bi tebi neko rekao „sredi život do podneva“. Previše je, ne zna gde da počne, i samo se zablene ili pobegne. Kad sam to razbila na sitne, konkretne korake, sve se promenilo. Umesto jedne velike komande, dajem niz malih.

Konkretno, ovako to kod nas teče:

• „Stavi sve kocke u plavu kutiju“ pa kad to završi, sledeća
• „Sad sve autiće u garažu“, a garaža je obična kartonska kutija
• „Knjige idu na donju policu, samo te tri“
• „Tvoje papuče idu pored kreveta“

Svaki korak je jasan, ima početak i kraj, i dete vidi da je nešto stvarno završilo. Taj osećaj završenog je gorivo, jer mala pobeda vuče sledeću. Mia od 4 godine ume da odradi tri ovakve komande pre nego što izgubi fokus, Nikola od 7 izdrži ceo niz ako mu ne visim nad glavom.

Pretvori spremanje u igru, ne u kaznu

Ovo je verovatno najvažnije što sam naučila. Ako spremanje postane kazna ili borba, izgubila sam rat unapred. Zato koristim igre koliko god mogu, posebno za mlađe dete. Mi imamo „trku sa tajmerom“, postavim telefon na 5 minuta i deca jure da vrate što više stvari na mesto pre nego što zazvoni. Nikola to doživljava skoro takmičarski, a Mia samo voli zvuk alarma i skakuće okolo.

Igre koje kod nas stvarno pale:

1. Trka sa tajmerom, ko više vrati za 5 minuta
2. „Lov na boju“, skupljamo samo crvene stvari, pa samo plave
3. Muzika dok traje pesma se sprema, kad stane pesmu svi se zalede
4. „Robot i komandant“, dete je robot koji izvršava moje komande za pospremanje

Iste ove igre lepo se naslanjaju na one za kišne dane o kojima sam pisala u tekstu o igrama za decu kod kuće, jer deca jednostavno bolje sarađuju kad ne osećaju da im se naređuje, nego da se igraju.

Napravi sistem koji ne zavisi samo od tebe

Dugo sam ja bila jedini sistem u kući, što znači da ako ja zaboravim ili nemam snage, red propadne. Onda sam uvela dve stvari koje rade umesto mene. Prva je da svaka igračka ima svoje mesto, jer dete ne može da vrati stvar tamo gde mesto ne postoji. Kutije sam obeležila, za manju decu slikom umesto reči, sličica autića na kutiji za autiće, sličica medvedića na kutiji za plišane. Mia tako „čita“ gde šta ide iako još ne čita slova.

Druga stvar je tabla zaduženja, obična, nacrtana flomasterom. Svako dete ima svoja dva do tri zaduženja za dan, i kad ih uradi, stavi kvačicu ili nalepnicu. Nije nagrada u novcu ni u slatkišu, samo nalepnica i moje „bravo“, ali deci je to dovoljno iznenađujuće dugo. Ovaj sistem zaduženja sam nakalemila na našu jutarnju rutinu, o kojoj sam detaljnije pisala u tekstu o jutarnjoj rutini sa decom, jer red ujutru i red uveče idu ruku pod ruku.

Tri stuba sistema koji preživi i moje loše dane:

• Svaka stvar ima svoje obeleženo mesto, slikom za mlađe
• Fiksno vreme za pospremanje, kod nas pred kupanje uveče
• Mali znak da je zadatak gotov, nalepnica ili kvačica

Budi dosledna i nemoj uskakati

Ovo je najteži deo, bar za mene. Sto puta mi je lakše da ja za dva minuta vratim sve na mesto nego da čekam dvadeset minuta da to Nikola odradi uz kuknjavu. Ali svaki put kad uskočim i završim umesto njega, ja zapravo učim dete da će spremanje na kraju ipak pasti na mamu ako dovoljno odugovlači. Zato sam naučila da stisnem zube, sednem, i pustim da traje koliko traje, čak i kad je sporo do bola.

Doslednost ne znači strogoću, znači da pravilo važi i u utorak i u nedelju, i kad sam odmorna i kad sam mrtva umorna. Ako jedan dan pustim sve, sledeći dan je duplo teže, jer dete pamti da pravilo ume da popusti. Bolje malo i svaki dan, nego veliko spremanje jednom nedeljno uz svađu. I još nešto, ne tražim savršenstvo. Krevet koji je Nikola namestio izgleda kao da ga je namestio sedmogodišnjak, i to je tačno onako kako treba da izgleda, jer je njegov, a ne moj.

Moj savet za kraj

Ako od ovog teksta poneseš jednu stvar, neka bude ova. Dete ne uči red iz jedne velike lekcije, nego iz hiljadu malih ponavljanja u kojima ti ne odustaješ i ne uskačeš. Biće sporo, biće neuredno, biće dana kad ti dođe da sve sama pokupiš i odeš da legneš. Ali svaki put kad pustiš dete da samo vrati kocke u kutiju, ti gradiš naviku koja će mu trajati ceo život, mnogo dalje od te dečje sobe na Voždovcu.

Strpljenje je ovde jedini pravi alat. Soba će opet biti razbacana sutra, i prekosutra, i to nije neuspeh, to je posao roditeljstva. Ali polako, kroz igru i kroz sistem koji ne zavisi samo od tvojih živaca, dete zaista nauči da pospremi za sobom. A onaj dan kad prvi put sam, bez podsećanja, vrati tanjir u sudoperu, biće sitna pobeda zbog koje se isplati svaka večera provedena na ivici kreveta.